VUK
Posted in Nekategorizovano on decembar 5th, 2007Kao da ce kraj Avgusta.
Nebo se kruni I odranja
zute mirise mraka.
Zatrpava me zvezdama.
Umotavam se u lisce.
Tako smo blizi vetru.
Osecam ga u kicmi I u
dubini ociju.
To je moj skroviti nacin
vajanja ovog sveta.
Dobro je u gorskom kraju sto,
I kad nema pljuskova,
leto mirise na plodnost,
na hleb,na materinstvo.
Nesto sveze I hranljivo
useljava se u mozak i
pomaze mi da mislim.
Kroz nebruseno staklo naprsle
mesecine lepo mogu da cujem
zelene dozive trava koji
do mene dopiru iz sanjive daljine
a,ipak,tu su,kao da rastu pod uhom!
To ne otice doba.
To misli postaju bistrije.
II
Disu uz mene zvuci drukcije zivi,
stvarni.
I u svemu sam prisutan.
To priroda pokusva sapatom
da mi objasni na svom lepom nemustom
jeziku kako se biva sebi,sam sobom,
jasan I dovoljan u svetovima bez ivica
koji se zovu ; samoca
.
Grom u tisini neba jasna je
poruka kosmosa.U oluji je deo
grmljavine,tek mrmljaje.
U samoci smo ljudi.u covecanstvu
smo metez
.
Moja je misao gore,u samom
podnozju neba.Tri dana I
tri noci odande dopire urlik.
To ne prskaju planine,ne
raspadaju se oblaci I ne
bude se vulkani.To place
najveci vuk koji je ikada
vidjen u ovim krajevima.
Rekli su mi pastiri,gonici
karavana I hajkaci sa jezera
da je to cudan vuk,drugaciji
od svih vukova.Nikada ne
napada stada.Tamani samo pse.
Valjda je to njegov nacin
vajanja ovog sveta.
III
I rekli su mi,bezeci,da je
sad sulud I opasan;nespretno
su ga ranili.Pucali su iz potaje,
a nisu ga dotukli.
U ovoj zabiti svemira,
kojoj pogresno dajemo svetlece
Ime ;zemlja-zvezda zivota
I razuma,vecito se ubijaju,
Hrane se mesom bilja.Hrane
se mesom zivotinja.Pa sto ne
vriste dok zvacu?Zar misle
da je bol nesto sto samo
njima pripada!
Samrtni urlik vuka neprekidno
se pali I gasi u tami Avgusta.
Opomena ili putokaz?
Svetionik u pustosi!
Ili vapaj za pomoc?
Ne, moje doba,izgleda,jos nije
spremno za zvezde.
IV
Ovde se smatra cascu I
viteskom vrlinom kad ponizis
do smrti sve sto te nadvisuje
spretnoscu,snagom,lukavstvom
I umom.
A kako ti se tek dive,kako ti
zavide samrtnici kad im prineses
dokaze da si ubio Boga.
Usi sam zalepio liscem.
Jesam li dovoljno slobodan da
sebe mogu smatrati postenim,
valjanim I smirenim?Naslanjam
glavu na kamen I tonem u
njegovo narucje.Drvece krosnjama
njuski brsti zalutala jata.
Dusa vecernje rose postaje moja dusa.
Telo vecernjeg umora postaje moje telo.
Ne,ovo doba jos nije spremno
Cak ni za zemlju.
V
Boli me pod ljuskom lobanje
dok slusam kako vuk urla,
osakacen I zedan,gore na visoravni
I kolje copor pasa koji ga
zlurado prate kao pogrebna svita.
Niz kanjon protice reka.
Znao sam,kad iskrvari,obnevidi
od slabosti I zgadi se na sve
on mora ovamo sici,bar da se
pre smrti okupa.Hteo sam da ga vidim.
Prepoznao sam nesto u tom njegovom
raspuklom I usijanom ropcu.
Bio je cudesno nalik na moj
plac u detinjstvu.Ti pamtis
trsava glavo,namirisana vetrom
I smolom planinskog mraka,da smo
se I mi nekada isto ovako
mucili da razmrskanog sebe
sakupimo na gomilu.
Potpuno isti jecaj,samo sad suplje
Izoblicen I umnozen kroz odjeke.
VI
Ne,nisam ga se bojao.Znao sam
da se muci.Naleteo je na zasedu,
a nesto nije dovrsio,
Nesto vazno I veliko,shvatljivo
samo njemu.
I ostao je zagrcnut,sa vrelim
parcetom zelje,pregrizenim
I presnim,zaglavljenim u grlu.
tako ne umiru ini koji su
zadovoljni sobom u ovom svetu
I ovim svetom u sebi.
Prevlacio je zivot da ga ne vuce
na ledjima,izguzvan I u ritama.
Postoji umesnost nadmoci.To je
ispirka prirode.Postoji kultura
gladi.Na glad je bio primoran.
Postoji vestina opreza,mozda je
taj vuk bio sanjar?
Postoji kultiura venjenja.Jos je
imao vremena.Postoji kultura
poraza.Ni to nije iskusio.Postoji
umetnost smrti,ali ko bi se
spremao,kad se smrt dogadja drugima.
VII
Zasto sam se usudio da pokusam
da shvatim nekog ranjenog
Vuka koji se mucio da ne umre.
Izvijas li metal,on pamti I
vratice se u prvobitni oblik
makar kroz hiljadu godina
ako je pravi metal.
Odrezi glavu drvetu.Ono poamti
I listace I daljeu pravcu
svetlosti istrajnoscu I
zanosom svoje zelene namera,
Ako je pravo drvo.
Ma kakvo nasilje vrsio nad vodom
koja se obnavlja,bilo da zatomis
izvor ili zajazis potok,bilo da
zadavis reku nasipima I branama,
tokovi pamte pravac I izdubice
korito tamo gde su I poceli,
ako je prava voda.
I vuk je nesto pamtio u
svojoj zdrobljenoj glavi!
VIII
U sebi sam ponavljao:
I okrunila svest izbivanja.
Ali sve ce se vratiti,mirno,
na svoje mesto.>
To sam ja tesio sebe,a ne njega
u planini,,verovao sam,zaista,
iskreno I bezazleno,da vuk
ne moze umreti.Kao sto nemoze
da umre stenje,vazduh I voda.
Kao sto ne mozeumreti grimizni
tocak promene,koji nema pocetka
I ne znas gde se zavrsava.
Kako mu izgleda dan?Na sta mu lice
noci?Jer strasno je I gresno je
kad te neutesno odstrele u necem
gde si pravedan,pa ti se zamrse
zile u cicak,trnje I korenje,
a ti si pravi vuk.I jos vise od Vuka.
Ko je taj sto je pucao?Cime je vukao
oroz:mrznjom,strascu ili zaviscu?
IX
Da nema takvih u planini,i
kamen bi se smeksao.Da nema
takvih u planini izvori bi
ogluveli.Da nema takvih u
planini I noci bi se usavale,ni
dan se ne bi osvestio.
Veliki vladaru zverinja,
velicanstvena nakazo,osakacena
lepoto I prelomljena vitkosti,
cekam vas u kanjonu i pratim
odjek te rike sto vise nikad
zarasti nece u ovom vazduhu.
Ostace ranjiva obzorja.ostace
zauvek zive duboke naprsline
u nedrima neba.Ostace gorcina
sto kljuje ne samo iz vaseg mesa
Nego sad I iz moga.
I ja ricem sa vama.
I krzam se.I krunim.
Znam sici cete ovamo.
Mi se moramo sresti.
X
Neka beze pastiri,gonici
karavana I zbunjeni hajkaci.
I ja sam vucjeg soja.
Ako vas sad izneverm.zar to
nebi izgledalo da zazirem od
sebe I svoje iskonske
prirode?
‘
otkako postoji svet,kaznjavaju
nas I tamane,nas sto nismo
kao ostali.
Rugaju nam se ,smeju,proganjaju
nas I zigosu.
Vuce,oni se boje,jer nam nisu
dorasli ni slobodom,ni bolom.
NAs san je:nemoguce,a nepoznato
nas zavicaj.
Opasnost I radost su blizanci.sav sam
svecano najezen I razdragano krilat,
kao kad zaklopim oci I razmisljam
da lebdim.
Stvarno vas duboko postujem.
Evo me u klisuri,cekam vas.
XI
Poznao me je odmah.
Vukovi se prepoznaju.
Od rodjenja se mucimo sa istim
pretesnim svetom,pa sun am I
nevidljiva krila podjednako
Iskrzana I svima nam se lome
na jednom mestu:tug de pocinje
zagrljaj.
I neki nevidljiv osmeh vecito
nam se guzva na onim najmeksim
mestima gde pocinje cudjenje.
Bio je opkoljn psima.Nijedan
nije smeo da mu skoci u lice.
Ni jedan nije smeo dam u skoci
za vrat.Pratili su ga rezeci.I kad god
Podigne njusku,usrce nebo I rikne,
kevtali su uz njega,zamisljajuci
tako da su I sami vukovi.
Nismo se pozdravili.Ni jedan drugom
poklonili.Nastavili smo razgovor bez
Ijedne reci,kao da smo se sretali u
zardjaloj proslostina ovom istom
mestu gde smo sad prvi put.
XII
Vuk je mahao glavom kao da nesto otresa.
Hteo je da mi kaze:>>Sreca je u
samrtnom casu u ovom bespucu sresti
nekoga ko je u sebi sacuvao pra-govor.
Ja u snu redovno govorim sve te pradavne
jezike,ko zna kad izumrle.Mislim da
me razume jedino mozda jos vazduh.jer je u
sebi sacuvao mladost I svetlucanje
pamcenja.zemlja se skamenila.
Ogrezla je u gips…
U krecnjak,krv I salitru<<
I hteo je da kaze:>>U ponekom jos
potoku prepoznam svoju poruku.
To me prevodi voda.
Ili se ponekad ogledam u zenicama
ptica.Hvala sto ste razumeli
moj neobicni govor,videli mojim
vidom I culi mojim sluhom.
I hvala sto ste shvatili svetinju
moga greha:moj prezir
prema nistavnom.<<
XIII
Jos uvek na sebi osecam taj
pogled vuciji,uporan,opor,tezak
I Istinit.Kao da mi je preneo
u bore svoj namuceni lik.
Hteo je da mi kaze:>>Necu izdrzati
dan.Molim vas ubijte me.
Ne ostavljajte me ovde psima
da me razvuku I pojedu.<<
Hteo sam dam u kazem:>>Psi su
razroke pameti,sujeverni I
priglupi.
Ne mrze oni vas,nego je velika
tuga sto misle da ,ako odgrizu
I komad vaseg mesa,mogu postati
vukovi.
Moj vuce,psi su sekta.
Vec to,kad udisu vazduh koji vi
udisete,cini ih uzvisenima.
Vec to,sto idu pravcem kojim se
Vi batrgate,cini im cast I slavu.
Psi nisu cak ni copor.
Oni su menazerija.<<
XIV
I hteo sam da kazem:>>Vidite kako
bi zeleli da vam polocu mozak I
isisaju srce,da dosegnu vas um,
vasu snagu I gordost.
Zamislite tu nesrecu kad neko
ne ume da bude ono sto zaista
jeste,I da u tome sto jeste
bude I svecan I uspravan,nego
Vam stalno zavidi sto ne zna da bude :
Vi<<
Hteo je valjda da kaze:<
da sirom otvore vilice I otpevaju
himnu za koju nemaju sluha<<
I hteo je da kaze:>>Molim vas,
ubijte me ,samo me ne dajte
njima.
Polozite me u vodu,neka me
brzaci razbiju o stene u kanjonu
i nek se u more ulijem
lisen sramote I cist.<<
XV
Hteo sam dam u kazem:>>Ne mogu
Ja vas ubiti.Nisam ni lovac ni
pravednik.Ja sam nesto sa
strane.Nesto cime se staklo
umotava da ne prsne.
I najzad,ja samjedini kojiu
planini veruje da ste vi,vuce,
besmrtni.Pustite me da verujem
I idem odavde zmurecki.
Umrite mimo mene.<<
Hteo sam dam u kazem,a nista
nisam rekao.Hteo je da mi kaze
da me je sasvim razumeo.
I kad sam pomislio da ce ziveti
zato sto je Bog neunistiv,on je
tako odjednomtako strasno odjednom
skocio usred vira.
Stajao sam izbezumljen.Umro je
najveci vuk koji je ikada ziveo
na ovom najmanjem svetu.
Kako je onako ogroman
stao u tesnu smrt?
XV
Spustio sam se ,zadihan,na kamen u plicaku.
Bio sam uzasno sam,ne samo svojom
samocom,vec I samocom vuka,
koju sam na sebe primio kao zig
zavestanja.Kao cast I prokletstvo.
Kao teret I slavu I ropstvo
I slobodu.
Stvarno I dalje verujem da ono,
sto je vucje,ne moze u nama
umreti.Jer vuk se na vuka
nastavlja.
Nije mi preneo poruku,ali ja sam
Je primio.
Poznaje se na meni.Vidim u psecim ocima.
Vidim kako me vide,vec ulaze
u mene.Vec lutaju u meni.Kidaju
bele komade mojih beskrajnih
prostora,ujedaju se I kolju
za svaki zalogaj duse.
Gladni su vucjeg u meni.
Muci ih da shvate,sta nosim,cime
mislim i volim,sanjam,cekam I nalazim.
XVII
Ko god srlja u mene mora da upamti:
Jedno je biti otvoren,a drugo
biti prohodan.
Prate me kao I vuka.Opkoljavaju u
svitanje I zovu druge pse.
Misle da cuvam tajnu kako se
biva nad drugima visi snagom
I umom.
Lako je meni sa psima.
Ali naslednik vuka I sam
je divljac van zakona.Dizu na
mene potere i cekaju me u
zasedi isti oni pastiri,
gonici karavana I hajkaci sa
jezera koji pucaju nespretno
I ubijaju dopola.
Sad sam ja na nisanu.
Neko ce ovde ostati.
Ili ja,ili psi,ili ja ,ili lovci.
Svraticu da vidim ko ce.
Svraticu sem ako,mozda ,
namerno ne zaboravim ,
da sam ikada ovuda
prolazio I sanjao.
